„Pismo Haralampiju” jedno je od najpoznatijih i najuticajnijih dela Dositeja Obradovića, napisano 1783. godine u Lajpcigu, u duhu evropskog prosvetiteljstva koje je tada oblikovalo kulturni i duhovni pejzaž Evrope. Iako je napisano u formi prijateljskog pisma upućenog zamišljenom prijatelju Haralampiju, ovo delo prevazilazi lični ton i postaje manifest srpske prosvetiteljske misli. U njemu Dositej izlaže svoje poglede na obrazovanje, veru, jezik, moral i društveni napredak, sa snažnom idejom da se znanje mora učiniti dostupnim svima, a ne samo uskom krugu učenih ljudi.

Za Dositeja, temelj svakog napretka jeste prosveta – svetlost razuma koja otklanja tamu neznanja i sujeverja. On se otvoreno zalaže za to da se knjige i obrazovanje približe „svakom razumu”, da se piše jednostavno, jasno i razumljivo, narodnim jezikom. Samo tako, veruje on, narod može da postane svestan sebe i svoje snage. Obradović oštro kritikuje zatvorenost, fanatizam i slepu veru, ali ne napada religiju samu, već neznanje koje se pod njenim plaštom često širi. Njegova vera u Boga je racionalna i moralna — vera u dobro, razum i ljubav prema bližnjem.

Kroz toplu, iskrenu i duhovitu naraciju, Dositej prikazuje sebe kao putnika i učitelja koji je obišao mnoge zemlje i iz svakog iskustva izvukao pouku. On ne piše iz pozicije autoriteta, već prijatelja koji želi da probudi svest, da ohrabri narod da misli svojom glavom i da se ne boji znanja. „Pismo Haralampiju” postaje svojevrsni vodič ka prosvećenju: poziv na učenje, sumnju, istraživanje i slobodu mišljenja.

Ovo delo ima i neprocenjiv značaj za razvoj srpskog jezika i književnosti. Pišući narodnim jezikom, Dositej je udario temelje modernog književnog izraza i pokazao da je narodna reč podjednako dostojna visoke misli kao i svaki učeni jezik Evrope. Njegova jednostavnost nije znak skromnosti stila, već duboke mudrosti – jer, kako sam kaže, „učiti druge znači ljubiti narod”.

„Pismo Haralampiju” ostaje snažna poruka o odgovornosti pojedinca prema zajednici, o moći znanja i o veri u napredak zasnovan na razumu i ljubavi. To je delo koje i danas, više od dva veka kasnije, poziva na isto ono što je Dositej najviše cenio – da budemo ljudi od uma, srca i obrazovanja.