Збирка песама „Плаво и црно“ Иване Славов оставља утисак као да у рукама држите нешто крхко, готово ломљиво, као да свака реч захтева пажњу, тишину и нежност. Читајући ове песме, јавља се осећај да се крећете кроз туђе, али истовремено и блиско унутрашње пространство, у коме су емоције изложене без заштите, тихо и искрено.

Кроз суптилну игру мотива светлости и таме, ауторка обликује поезију која не оптерећује снагом, већ управо својом осетљивошћу. Плаво и црно не стоје као супротности, већ као стања која се преплићу, као тренуци наде који се појаве у тами, или сенке које се задрже и онда када има светла.

Оно што ову збирку чини посебном јесте осећај крхкости који прожима стихове. Лирски глас делује као да хода по танкој линији између снаге и слома, између жеље да се говори и страха да се све не распадне ако се изговори наглас. У песмама попут „Венчање“ и „Неповрат“, та крхкост се осећа у свакој слици и тишини између стихова .

Језик је једноставан, али управо зато носи посебну тежину, нема вишка речи, нема наглашене драме, већ све делује као тихо откривање онога што је дуго било сакривено. Стихови не делују као да су написани да би импресионирали, већ као да су настали из потребе да се нешто сачува, макар само у речима.

„Плаво и црно“ је збирка која се не чита нагло. Она тражи да јој се приђе полако, са пажњом, јер се њена вредност крије управо у тој осетљивости. То је поезија која не оставља утисак снаге кроз гласност, већ кроз тишину, као нешто што може лако да се сломи, али баш зато дуго остаје у мислима.