Šarl Bodler (1821–1867) bio je francuski pesnik, esejista i književni kritičar, čije je stvaralaštvo označilo prekretnicu između romantizma i moderne poezije. Rođen u Parizu, Bodler je odrastao u građanskoj porodici, ali se od mladosti sukobljavao s društvenim normama i autoritetima. Njegov život obeležili su nemir, raskoš, dugovi, ali i neugasla potreba da u umetnosti pronađe smisao i utehu. Bio je čovek krajnosti, istovremeno melanholičan i buntovan, razočaran u svet, ali opsednut lepotom u svim njenim oblicima, pa i onim najmračnijim.

Njegovo najpoznatije delo, zbirka pesama „Cveće zla“ (Les Fleurs du mal), objavljeno 1857. godine, izazvalo je skandal i sudsku zabranu zbog „nemorala“ i „uvrede javnog morala“. U toj zbirci Bodler istražuje kontraste između greha i svetosti, lepote i raspadanja, neba i pakla. Njegovi stihovi otkrivaju čoveka koji traga za apsolutnom lepotom u svetu punom bola i propadanja. U pesmama poput „Albatrosa“, „Himne lepoti“, „Veštice“ i „Spleena“, Bodler spaja uzvišeno i prokleto, duhovno i telesno, uz osećaj duboke samoće i egzistencijalnog nemira.

Bodler je verovao da umetnost treba da prožima sve sfere života, i da je pesnik istovremeno i prorok i grešnik, biće koje vidi više od drugih, ali zbog toga i više pati. Njegov estetski ideal „lepote u zlu“ označio je početak simbolizma i dekadentnog pokreta, koji će oblikovati evropsku poeziju kasnog XIX i XX veka. Uticao je na čitav niz velikih autora, od Verlena i Remboa, do Mallarméa, Prusta i T. S. Eliota.

Pored poezije, Bodler je pisao i briljantne pripovetke, eseje o umetnosti, posebno o Delakroi i Poeu, čije je priče prevodio na francuski i čiju je mračnu poetiku duboko razumeo. Njegovi zapisi o modernom životu i „umetnosti u svakodnevici“ utemeljili su pojam modernog pesnika, onog koji u gradskoj gužvi, prašini i tmini prepoznaje iskru lepote.

Šarl Bodler ostaje večni pesnik kontradikcija, elegičan, provokativan i neponovljiv. Njegovo delo podseća da se iz tame rađa svetlost, a iz bola umetnost.