„Učiteljeva priča“ je pripovetka Svetolika Rankovića u kojoj seoski učitelj, jedan od Rankovićevih omiljenih i najčešće portretisanih tipova, priča o svom iskustvu i zapažanjima iz ruralne Srbije u kojoj je proveo život između dva sveta koji se ne razumeju lako.
Učitelj je kod Rankovića uvek figura posebne težine i posebne usamljenosti: on je prosvetitelj koji dolazi sa strane ili iz grada, koji živi u selu ali nikad sasvim ne pripada njemu, koji vidi i razume više nego što seljani hoće da vide i koji mora da nosi to znanje bez mnogo sagovornika. Kroz njegovu priču, Ranković osvetljava život srpskog sela s kraja devetnaestog veka sa svim vrednostima, predrasudama, lepotama i bedama.
Jedna od ključnih tema jeste usamljenost prosvetitelja u sredini koja nije sigurna želi li prosvetljenje i pitanje može li obrazovanje zaista promeniti zajednicu ako zajednica ne želi da se menja.
Stil pisanja odlikuje se humanizmom bez iluzija i realizmom bez cinizma. Svetolik Ranković bio je jedan od prvih srpskih realista. „Učiteljeva priča“ je karakteristična za njegov humanistički pristup srpskom seoskom životu.
Ranković je u svom hroničarskom poslu uvek vidio i pozitiv i negativ, i ta dvojnost, umesto jednostrane kritike ili jednostranog idealiziranja, čini njegovu prozu o seoskim učiteljima i seoskom životu uvek višeslojanijom nego što se čini na prvom čitanju.
