„Besede šajkašima“ predstavljaju značajan deo stvaralaštva Gavrila Stefanovića Venclovića, u kojem se na jedinstven način spajaju religijska misao, svakodnevni život i snažna društvena kritika. Ove besede nisu samo crkveni govori, već živi tekstovi koji komuniciraju direktno sa narodom, njegovim problemima, navikama i načinom razmišljanja. U središtu Venclovićevog izraza nalazi se beseda kao forma. Polazna tačka je najčešće biblijski motiv, izreka ili događaj iz života svetitelja, ali se on brzo udaljava od pukog tumačenja i prelazi u konkretne primere iz svakodnevice. Upravo u tome leži posebnost ovih tekstova, spoj duhovnog i realnog. Venclović se obraća slušaocima neposredno, gotovo razgovorno, često ih posmatrajući kao „protivnika“ koga treba ubediti i pridobiti. Njegov ton je prisan, ponekad oštar, ali uvek živ i angažovan. Besede su pune slika iz svakodnevnog života / krčme, kuće, porodičnih odnosa / čime postaju bliske i razumljive običnom čoveku. Posebno mesto zauzima društvena kritika. Venclović otvoreno govori o manama svojih savremenika o licemerju vernika, ponašanju u crkvi, ogovaranju i površnosti. U besedi „O crkvama i sokačkim kućama“ koristi kontrast između crkve i krčme kako bi ukazao na nesklad između vere i ponašanja. Istovremeno, u tekstovima poput „O neravnopravnosti žena“ pokazuje složeniji pogled, kritikujući i mušku dominaciju i pozivajući na drugačije tumačenje svetih tekstova. Njegove besede dotiču i šire društvene teme, kao što su nejednakost, položaj siromašnih, odnose u porodici. Venclović štiti potlačene i ukazuje na nepravdu, zbog čega se smatra jednim od prvih autora koji su se bavili socijalnim pitanjima u srpskoj književnosti. Stil je izrazito živ i raznovrstan. Karakterišu ga kolokvijalizmi, grubi i slikoviti izrazi, humor i neočekivani obrti. On se oslobađa složene retorike i približava govoru naroda, čime postiže snažan efekat i autentičnost. „Besede šajkašima“ nisu samo religijski tekstovi, one su ogledalo društva, spoj duhovnog učenja i realnog života, sa jasnom namerom da utiču, promene i pokrenu. Gavril Stefanović Venclović delovao je u prvoj polovini 18. veka. O njegovom poreklu nema mnogo pouzdanih podataka, ali se pretpostavlja da potiče iz Srema, a zamonašio se u manastiru Rača. Njegovo stvaralaštvo obuhvata dela na srpskoslovenskom i narodnom jeziku, pri čemu su ona na narodnom jeziku posebno značajna jer su bila namenjena široj publici. Smatra se pretečom prosvetiteljskih ideja, jer je među prvima isticao važnost pisanja na narodnom jeziku kako bi tekst bio razumljiv svima. Bio je pripovedač, besednik, pesnik, prevodilac i jedan od najoriginalnijih autora svog vremena.
