Stevan Sremac (1855–1906) bio je jedan od najznačajnijih realista srpske književnosti i pisac koji je ostavio neizbrisiv trag prikazujući život srpskih varoši, običnih ljudi i njihovih navika. Njegovo stvaralaštvo odiše toplinom, humorom i autentičnošću, dok kroz jednostavne, svakodnevne situacije otkriva duboku ljudsku prirodu i duh jednog vremena. Sremac je poznat po tome što je umeo da vidi komično u ozbiljnom i ozbiljno u komičnom, bez osuđivanja — uvek s blagom ironijom, toplinom i saosećanjem prema svojim junacima. Njegovi dijalozi, narodni izraz i slikoviti opisi čine da čitalac ima utisak da prisustvuje stvarnim razgovorima u kafani, na ulici ili u porodičnom domu, gde se kroz šalu otkrivaju složene ljudske istine. U pripovetki „Maksim”, Sremac donosi priču o mladom čoveku punom ambicija, sujetnom, ali i dobronamernom, koji u svojoj želji da stekne poštovanje i ugled često upada u smešne i nezgodne situacije. Maksim nije zlonameran, on je tipičan predstavnik malograđanskog sveta koji teži da ga drugi primete, da ga cene i da ga smatraju važnim. U toj njegovoj potrebi za potvrdom krije se i komika i tuga jer, u nastojanju da se dokaže, Maksim često pokazuje upravo ono što pokušava da sakrije: nesigurnost, naivnost i unutrašnju prazninu. Sremac ovu ljudsku slabost ne prikazuje s podsmehom, već s toplim razumevanjem. Njegov humor nikada nije zajedljiv, već oplemenjuje, ukazuje na ironiju života, ali i na to da su naše mane često ono što nas čini ljudima. Kroz Maksimov lik Sremac prikazuje duh svog vremena; društvo koje se nalazi između tradicije i modernosti, između iskrene skromnosti i želje za priznanjem. Svaka Maksimova avantura postaje ogledalo ljudske sujete, ali i prilika za čitaoca da se nasmeje sopstvenim slabostima. U prepoznatljivom Sremčevom maniru, pripovetka obiluje živopisnim dijalozima, realističnim slikama i finim humorom. On ne moralizuje, već nežno vodi čitaoca do zaključka da čovek, ma koliko se trudio da izgleda važan, ostaje drag i zanimljiv upravo zbog svojih nesavršenosti. „Maksim” je više od humorističke pripovetke, to je portret jednog mentaliteta, duhovito ogledalo ljudske prirode koje i danas zadržava svežinu i aktuelnost. Sremac nas podseća da su ljudske slabosti večne, ali i da je u njima često skrivena toplina, iskrenost i životna mudrost.
