„Tonio Kreger” je jedno od najpoznatijih i najdubljih dela nobelovca Tomasa Mana, objavljeno 1903. godine, koje spaja autobiografske elemente, umetničku refleksiju i suptilnu psihološku analizu. U središtu pripovesti nalazi se Tonio Kreger, sin severnonemačkog trgovca i majke sa juga, čiji spoj razuma i strasti, reda i emocije, postaje temelj njegovog unutrašnjeg sukoba. Tonio od ranog detinjstva oseća da ne pripada svetu u kojem živi — previše je osetljiv, previše maštovit, previše „drugačiji”. Dok njegovi vršnjaci uživaju u jednostavnim zadovoljstvima života, Tonio posmatra, zamišlja i piše. Odrastajući, postaje svesniji svoje odvojenosti: s jedne strane teži običnosti, toplini i spontanosti koje vidi u drugima, a s druge strane ne može pobeći svom umetničkom pozivu koji ga neprestano odvaja od njih. Njegove mladalačke ljubavi prema „normalnim” ljudima – Hansu i Ingeborg – simbolizuju njegovu čežnju za životom koji nikada neće moći u potpunosti da doživi. Upravo u toj nemogućnosti da pripada leži izvor njegove umetnosti: Tonio shvata da umetnik mora ostati izvan sveta da bi ga razumeo, ali ta spoznaja dolazi uz cenu usamljenosti. Tomas Man u „Toniju Kregeru” ne prikazuje umetnika kao tragičnog izgnanika, već kao biće koje istovremeno voli i prezire ono što ga razdvaja od drugih. U tome leži paradoks umetničke egzistencije – da bi stvarao, čovek mora da oseća, ali da bi stvorio veliko delo, mora da se distancira od sopstvenih osećanja. Delo je ispunjeno lirizmom, ironijom i dubokim razumevanjem unutrašnjih sukoba između razuma i srca. „Tonio Kreger” je priča o umetniku koji, ne mogavši da pronađe mir u svetu, pronalazi ga jedino u stvaranju – u umetnosti koja ga i proklinje i spasava.
