„Vaskrsenje“ je pripovetka Dragiše Vasića u kojoj se, kroz motiv duhovnog i emotivnog preporoda, istražuju mogućnosti promene i obnove čovekovog unutrašnjeg života. Vasić, pisac izoštrene psihološke vizure i analitičnog temperamenta, i ovde ostaje veran svojoj metodi, tihoj, odmerenoj i bez dramatičnih gesta koji bi umanjili snagu priče.

Junak priče prolazi kroz unutrašnju transformaciju koja nije dramatična spolja i ne menja okolnosti, ali je duboka i suštinska iznutra. Šta izaziva to vaskrsenje, susret, iznenadan uvid, sećanje ili bol koji konačno prevagne, pisac ne otkriva direktno, već se to naslućuje kroz atmosferu i fine detalje koji se skupljaju između redova.

Jedna od ključnih tema jeste pitanje može li se čovek zaista promeniti i šta je potrebno da se ta promena dogodi u pravom smislu, ne samo površinski nego u srži onoga što neko jeste.

Stil pisanja odlikuje se majstorskom ekonomičnošću, psihološkom preciznošću i retkim darom da se u kratkoj formi iskaže složena i životno važna unutrašnja drama. Dragiša Vasić bio je jedan od najcenjenijih srpskih pripovedača, čiji je opus i danas vredan ponovnog otkrića. „Vaskrsenje“ potvrđuje zašto je to tako.

U svetu pripovedača koji su skloni dramatičnim preokretima i epifanijama, Vasić je pisac koji veruje da se promena dešava tiho, gotovo neprimetno, i da je upravo zbog toga teža za opisivanje i istovremeno autentičnija od svega što dođe s fanfarama.