„Cinjenice o slučaju gospodina Valdemara“ je jedna od najuznemirujućih i najizvornijih pripovetki Edgara Alana Poa, pseudodokumentarna priča napisana u formi naučnog izveštaja o eksperimentu hipnoze izvedenom na čoveku koji se nalazi u samom trenutku smrtne agonije, na granici između bivanja i nebivanja.

Priča prati naučnika koji, sa pristankom umirućeg prijatelja gospodina Valdemara, odlučuje da ga hipnotiše u trenutku klinički dijagnostikovanog umiranja, kako bi istražio šta se dešava sa svešću u smrtnom trenutku. Valdemar ostaje zarobljen u neobičnom stanju između života i smrti, ni živ ni mrtav, ali svestan i sposoban da komunicira, što naučnika i svedoke dovodi do situacije za koju nisu bili ni svesni da je moguća.

Jedna od ključnih tema jeste granica između nauke i etike i pitanje sme li se zaroniti u misteriju smrti koliko god bila naučno privlačna.

Stil pisanja odlikuje se pseudodokumentarnom hladnoćom koja pojačava jezu. Edgar Alan Po bio je majstor gotičke i psihološke proze. „Cinjenice o slučaju g. Valdemara“ je jedna od najoriginalnijih priča u svetskoj književnosti.

Ono što Poa čini posebno uznemirujućim u ovoj pripovetki jeste to što sve opisano deluje naučno moguće, gotovo verovatno u okvirima tadašnjeg razumevanja hipnoze. Ta privlačnost naučne verodostojnosti čini priču mnogo stravičnijom od puke natprirodne fantasitke.