„Pesme“ Milana Rakića (1876–1938) predstavljaju vrhunac srpskog parnasizma i jednu od najsavršenijih zbirki u srpskoj lirici. Rakić — diplomata, pesnik, čovek sveta — pisao je malo, ali svaka pesma odisala je savršenošću forme i dubinom osećanja. Njegovu poeziju odlikuje hladna klasična lepota, besprekoran stih, rodoljubiva bol za Kosovom i Starom Srbijom, te ljubavne pesme pune senzualnosti i elegancije. Posebno su poznate rodoljubive pesme posvećene srpskim svetinjama — „Na Gazimestanu“, „Jefimija“, „Simonida“ — i ljubavne pesme „Iskanje“ i „Dolap“. Rakić je sa Dučićem i Ilićem činio trijumvirat srpskog parnasizma koji je transformisao srpsku liriku s početka 20. veka.