„Pevačeve žrtve“ je srpski naziv za glasovitu zbirku pesama u prozi Rabindranata Tagorea poznatu kao Gitandžali, sto u prevodu znaci Pesme darovnice. Tagore je napisao ovu zbirku posle tragicnih gubitaka, smrti zene, cferke i najmlajeg sina, i svu snagu tih osecanja prelio je u pesme koje su mu donele svetsku slavu i Nobelovu nagradu za knjizevnost 1913. godine.
Zbirka se sastoji od 103 pesme u prozi u kojima pesnik izrazava duboko duhovno osecanje i vezu izmedju coveka i kosmosa, izmedju individualnog i bozanskog. Tagore ne pise o religiji u uskom smislu, peva o ljubavi, lepoti, prirodi i trazenju smisla na nacin koji je razumljiv i blizak citaocima svih ubedjenja. Irski pesnik V. B. Jejts, koji je napisao predgovor engleskom prevodu, bio je duboko fasciniran ovim pesmama.
Jedna od kljucnih tema jeste duhovna potraga i zahvalnost za lepotu postojanja, pronalazenje svetlosti cak i u najtezim trenucima bola i gubitka.
Stil pisanja odlikuje se meditativnom dubinom, poeticnim jezikom i mirom koji prozima svaki stih. U Srbiji se Pevaceve zrtve i Gradinar cesto objavljuju zajedno u jednoj knjizi, jer oba dela na razlicit nacin slavlju lepotu osecanja i vezu coveka s nečim vecim od njega samog.
