Stevan Sremac (1855–1906) bio je jedan od najznačajnijih realista srpske književnosti, pisac koji je sa mnogo duha, topline i ironije prikazivao život malih varoši, običnih ljudi i njihovih navika. Njegova dela su živopisni portreti društva krajem XIX veka, prožeta narodnim jezikom, humorom i blagom nostalgijom za vremenom kada su ljudske vrline i mane bile jednostavnije, ali iskrenije. Sremac je majstor realističkog prikaza i dijaloga; njegovi junaci govore jezikom svakodnevice, a u njihovim rečenicama oslikava se duh naroda i sredine. U njegovim pričama ima i šale i mudrosti, i ironije i ljubavi prema čoveku, kakav god da je. Jedno od najpoznatijih i najomiljenijih Sremčevih dela jeste „Ivkova slava”, koja je prvo napisana kao pripovetka, a kasnije preradjena u komediju u saradnji s Dragomirom Brzakom. Radnja je smeštena u Niš krajem XIX veka i prati proslavu Đurđevdana, slave domaćina Ivka, poznatog po gostoljublju i širokoj ruci. Međutim, njegovo gostoprimstvo, iako plemenito, ubrzo prerasta u komični haos, gosti se ne razilaze ni posle tri dana, slavlje se pretvara u opsadu, a domaćin, umesto da uživa u veselju, jedva uspeva da sačuva red u sopstvenoj kući. Sremac i Brzak kroz ovu komediju stvaraju pravu galeriju likova niške varoši – Kalču, Smuka, Kurjaka i druge tipične predstavnike narodnog duha, svakog sa svojim osobenim govorom, manirima i sitnim ljudskim slabostima. Njihovi dijalozi su prirodni, duhoviti i bogati niškim dijalektom, što delu daje izuzetnu autentičnost i ritam svakodnevnog govora. Iza vedrog tona i smeha, „Ivkova slava” nosi i dublju poruku. To je priča o gostoprimstvu koje prelazi granice razuma, o tradiciji koja spaja, ali i zna da umori, o ljudskoj potrebi da se pokaže čast, darežljivost i prijateljstvo, čak i po cenu sopstvenog mira. Kroz humor i ironiju, Sremac ne ismeva narod, već ga slika s ljubavlju, on vidi komično u ozbiljnom, ali i ozbiljno u komičnom. „Ivkova slava” ostaje jedno od najčistijih i najlepših svedočanstava o srpskoj varoši, običajima i mentalitetu krajem XIX veka. U njoj se ogleda duh Niša, toplina juga, ali i univerzalna istina o ljudima koji, bez obzira na vreme, uvek teže zajedništvu, veselju i gostoprimstvu. Upravo zato ovo delo i danas zrači istom vedrinom, a njegovi junaci i replike i dalje žive kao deo narodne kulture.