„Pesme“ Vojislava Ilića (1860–1894) predstavljaju vrhunac srpskog parnasizma i prekretnicu u razvoju srpske poezije. Ilić je bio prvi srpski pesnik koji je svesno okrenuo leđa romantičarskom patosu i uveo hladnu, plastičnu lepotu stiha, klasičnu formu i antičke motive. Njegove pesme odlikuju se suptilnom muzikalnošću, savršenom plastikom slike i melanholičnim doživljajem prolaznosti. Posebno su poznate refleksivne pesme o prirodi, antičke reminiscencije i elegije. Ilić je umro mlad — sa 34 godine — ali je iza sebe ostavio opus koji je direktno uticao na moderniste koji su došli posle njega, pre svih na Dučića i Rakića. Sima Pandurović ga je nazvao „prvim modernim srpskim pesnikom“.
