„Pošljednji vitezovi“ je pripovetka Simo Matavulj koja kroz spoj humora, ironije i blage nostalgije prikazuje sudar starih vrednosti i novog vremena. Matavulj se ovde bavi likovima koji pripadaju svetu koji polako nestaje – svetu časti, viteštva i patrijarhalnih ideala – ali koji u savremenim okolnostima deluje pomalo zastarelo i neusklađeno sa realnošću.

U središtu priče nalaze se junaci koji sebe doživljavaju kao „poslednje vitezove“, čuvare nekadašnjih moralnih normi i načela. Međutim, njihov pokušaj da očuvaju te ideale često dolazi u konflikt sa praktičnim životom, što stvara niz komičnih, ali i pomalo gorkih situacija. Matavulj ne ismeva svoje likove grubo – naprotiv, pristupa im sa razumevanjem, ističući njihovu iskrenost, ali i njihovu neprilagođenost vremenu u kojem žive.

Pripovetka vešto balansira između satire i empatije. Humor proizlazi iz nesklada između uzvišenih ideala i svakodnevnih okolnosti, dok se u pozadini oseća blaga tuga zbog nestajanja jednog sveta i njegovih vrednosti. Matavulj tako uspeva da prikaže univerzalnu temu – prolaznost društvenih normi i neminovnost promena.

Stil je jednostavan, živ i narativno jasan, sa izraženim osećajem za dijalog i karakterizaciju. Matavulj je poznat po sposobnosti da kroz male, svakodnevne situacije prikaže širu društvenu sliku, a „Pošljednji vitezovi“ su odličan primer takvog pristupa.

Ovo delo nije samo priča o pojedincima, već i o epohi koja odlazi – o trenutku kada se ideali sudaraju sa stvarnošću, a romantika ustupa mesto pragmatizmu.

Simo Matavulj (1852–1908) bio je jedan od najznačajnijih srpskih realista, poznat po pripovetkama koje oslikavaju život u primorskim i dalmatinskim krajevima. Njegova dela karakteriše precizno posmatranje društva, humor i sposobnost da uoči kontraste između pojedinca i zajednice.

Pored „Pošljednjih vitezova“, među njegovim poznatim delima su „Pilipenda“ i „Bakonja fra Brne“, koja takođe istražuju ljudsku prirodu kroz svakodnevne, ali značajne životne situacije.